Dolaziš uvek tiho, da ne probudiš gromove.
Carica drema, dvorske dame dremaju.
Drema ovo more rastegnuto između palca i kažiprsta.
Nema te vekovima
i koji dan više.
Vetrimo sećanje, ribamo kože,
Ljuljuškamo lađe i zatežemo jedra.
Mi smo sve što noćas rominja
I uništava satove.
Jer toliko nam je beskrajna nada
A večnost tako kratka.
Dolaziš uvek bledo, kad te niko ne zove.
V. S. T.
No comments:
Post a Comment