JEZGRO

Bez opiranja, bez jeze

Pustili smo sneg unutra.

Hladnoće su proizvoljne.

Lutanja beskrajna.

A mi se više ne bojimo.

Od uha pa sve do boka

Razvlači se crveni put.

Dva plava nokta

Studeno se kotrljaju

Gore i dole, ravnomerno.

Pustili smo sneg unutra,

I mirno zastali

Zagledani u jezgro duše.

Đavo je tužno seo na prag

I kršio ruke.

V. S. T. 

GOLI OTOK

Samo ostrvo

I umesto mora krv

I to je sve.

V.S.T.

VREBAČI: STRADALA

Ne nestaj, dragocena...! 

Ulaziš često ranjava od pogleda i plavo se skupiš iza vidika. Dvosekle si prirode, dvoseklo ti i stradanje: Napolju velika, plamena, ovde od paučine satkana. Naša si kćer, svikla da gledaš dublje od opne, iza reči, kroz misli. Ne troše tebe jezici, uništava te prostog sveta prosta namera. Naša si, Stradala, pusta umna priroda. 

Posebno ti se predamo, smisao da nam očuvaš. Kroz dužice se korakom krivca do nutrine tvoje provlačimo, jer oporaviti treba, jer se trajati mora.

U tkivo zastore prišivamo.

Landarave damare voljom ojačamo.

Nad dušom strehe kujemo.

Hrabrimo tvoja svitanja, mrak da nam odagnaš.

Ne nestaj, dragocena.

V.S.T.

NEFELI

Nefeli, otvori oči.
Pod stopama ti buja more.
Nema više Kartagine, tvoja prošlost bledi na stubovima soli, mladost ti je obložena dubokim plavetnilom.
Ljubavnici odavno već pokloniše kosti morskom dnu; u njihovom prahu sad su udobno položene školjke, hobotnice i velike, neme ribe.
Voda ne pamti dodir ni mukle šaptaje.
Otvori oči, prelepa Nefeli, dan ti u samrtnom grču kuca na kapke i razmiče ti bore. U svakoj ti crti po šaka peska zastala.
Već ti niz kičmu sjaji krljušt, već između prstiju drhti razapeta koža. Kose su ti zelene i teške, mirišu na dokove i tugu mornara.
Iz postelje te uzalud podižu ljudi trenutka, samo im klizneš iz šaka i prospeš se u san.
Urliču već talasi, već se šum isprečio između sad i zauvek.

Nije to smrt, Nefeli.
Samo povratak u Kartaginu.

V.S.T.

VREBAČI: DREVNIK

Gde je nestala soba?
Ah, evo ga, pred nama, polje! Drevnik je opet došao po svoje, radujmo se, pružimo mu vidik.
Od svega na njemu, pamtimo samo dlan. Tu na tren spuštamo obraz jer naši su dani beskrajni, a srce željno predaha. Onda uzmaknemo i posmatramo ga. Širokim, pouzdanim dlanovima, Drevnik ljubi zemlju. Ta mu se zemlja raduje i rađa obilne plodove, nadojene suncem. Mi mirujemo, tlo se podaje, on strpljivo pognut obilazi aleje, uklanja korov, čuva lepe i skladne tvorevine. 
Kad se zamori, prostremo mu grubi ćilim i bdimo nad njim, usnulim. Sanja jasno, čvrsto, snom u kom je ptica ptica, kamen kamen, on uvek on i ničeg niti manjka niti ima previše. 
Budi se, bez odlaganja ustane, bez pozdrava ode, i niko mu ne zamera.


V. s.T.

VREBAČI: BREZIK

Kroz ključaonicu pogled vezujemo za Čoveka Koji Se Tek Vratio. Deluje malaksalo i sivo, čelom mu se nevesele bore urezale sve do kosti. Zaključujemo, desio mu se kraj. U predelima srca nema dešavanja, prozori bez zavesa ne otkrivaju nikakvu novu svetlost, ispod grkljana pa sve do pupka beležimo samo betonski okean.
Ranije su tuda nicale vitke breze, treptali smo brzo pred tim nežnim drhtanjem, uvek neka neočekivanja strujanja duše, uvek beline i odbljesci.
(šapatom: Kako smo dozvolili da mladost Objekta zgasne između dva posmatranja?)
Njega iznuruje plamen koji drhti, to i osuda. Velikom, vlažnom krpom briše sa dlanova otiske njene čežnje. Čovek je dugo bio hrabar, istrajavao je, borio se za ideal lepote i ljubavi. Pratili smo ga na posao, pratili po samoposlugama, tapšali po ramenu i hrabrili svetlost koja je pulsirala njegovim abdomenom. Posustao je greškom nas, zadremalih vrebača, smanjio se i odustao. 
Sutra će već oteći i ta priča, količina očaja će se smanjiti, nećemo jasno videti talasanje, oduzeće nam se još jedna prilika sreće. 
(A toliko smo, toliko voleli taj brezik...!)

V. S. T.