MNOŽINE

 

Dovraga više i sa precima

To su neki ljudi koji su nas sazdali kao udžerice

I u nas uselili svoje nazore i strahove

S tim nepovoljnim stanarima celi se život rvemo

Ne umemo da ih se rešimo

Ne umemo da raskrčimo lom kojim nas ugušiše

A opet sve nam se čini

Ako odu ništa više neće znati

Krov nad dušom da nam pridrži...

 

RESTAURACIJA

 

-To su demoni sa kojima ćeš se boriti ceo život - prošaputao je mladić.

Šta on kog đavola zna o tome

Dok te želi i sažaljeva.

Udisaj izdisaj i tišina.

Bore i ožiljci mreškaju

Toliko puta prepranu dušu

Razvučenu, prijatno postojanu.

Nikad te neće dotaći ništa novo

Sve je repriza proživljenog

I te usne koje sipaju promuklo

Puka nagađanja o svemu što jesi.

- Treba spaliti sve mostove i roditi se sam, ponovo.

-Odlično - ti umri prvi.

Stala si ispred ogledala.

Pogledala tu ruinu.

Sve mostove treba podupreti i prolaziti po njima bez straha, iskežen ka suncu.

-Lepa sam, lepa sam uprkos sebi.

Nekad sam bila cela.

HRPA KAMENJA HODA

Želela sam dugo da govorim o odronu koji me zatrpao onomad na dugoj zarasloj cesti

A bila sam tako mlada, kretala se tako brzo, nisam videla znake;

Dodala bih nešto o nebu

O tome kako noću

Pucketa kamenje

Duboko u duši,

Poput vatre

Želela sam nekad da me stenu po stenu raskuju ali imali su nežne ruke

Sad

Volim mir svoje muke

Volim što je samo meni bitna.

A NAPOLJU TUKU OLUJE

 

Ubiće te stvari koje susprežeš

U svojoj prirodi, pred okom drugih

Zatvorićeš vrata grubo nehotice

Survaće se na tebe neobuzdan smeh

Zanemareni ćoškovi depresije i tuge

Desni koje ne pokazuješ iz straha

Od sitnog krvoločnog, što viri iz tebe

A napolju tuku oluje i ne može se

Dovoljno poviti glava ne mogu se

Ostaviti neprovetrene misli zadugo

Nećeš imati kud pružićeš ruke visoko

Jedna će te spoznaja silno vinuti

Druga survati niže od najdubljeg dna

HRONIKA

 

Ovog leta sam postala pomalo oprezna

Usled tolikih vesti motrim na sitne znake

Orošena čela, prigušen kašalj, osluškujem s pažnjom signale napuklina

Uvučena u svoje mirno, usamljeno telo.

Na komšijskoj terasi strašno bled čovek govori - Ovo je crna rupa. Bog nek nam je u pomoći.

Puši. Kašlje. Trlja oči dlanovima.

Iza njega, u osvetljenoj sobi boje narandže

Dešava se nestvarno nevešt poljubac.

Ostajem zamišljena, sa nekom novom setom

Posvećena onima čija mladost, možda, neće pamtiti zloslutnost.

VIRDŽINIJA, PONEKAD

 

Virdžinija, ponekad

U džepove kamen stavlja

Ispod vode nema nemira

Halabuka svemira ostaje

Tek udaljena, svetla mrlja.

Svetionik, svežanj cveća

Lica zamišljena, treptaj sveća

Zar bitni su, gde mastilo nema vlast?

Postoji samo oblutka jasnoća

Korak i drhtaj, možda ne samoća

Virdžinija, ponekad srećna

Pod talasima mirno sanja.

 

A TAMO ONA SPAVA

 

Sa mosta na most korak po korak

Iznad lelujave slike brda u viru

Iz srca vira u nama stižemo do brega

Tamo gde ona spava.

Tamo gde smo položili

Tu neponovljivu glavu da se oko nje

Otimaju zemlja i trava

I protiču vode i raznose je

Sve do Crnog Mora

Do najdalje školjke u okeanu.

Tu dolazimo da oplakujemo naš život

Umanjen za meru svetlosti i nade

Zaključane u nekom biseru

Van domašaja, tako pametno...!

Večno van naseg domašaja