ŽIVA OGRADA

Preko noći tiho je okružila
Predmete koje si dodirnuo.
Mrtvi tanjiri pikavci i ploče
Isijavali su tvoje prisustvo
I dok je veče lagano venulo
Niko nije mogao da spasi čas
Od oticanja.
Sasvim levo pod natkasnom
Zamišljeni pod razjapi usta
Klice pokuljaše u mrak
A moj krevet u sebe primi 
Mesec i moje noge pribiše
Uz sebe zvezdani prah
I u jednom uzdahu 
Sobu obasja tuga 
Puna mrtvih obrisa.

U donjem rublju 
Sećanju rezao je grane
Prvi zrak.

V.S.T.

BROKEN

Opet sam to učinila

U dlan ucrtala prozor

U grudi vašar

Silan se pir zameće

Krune se baklje i lomače

Beltana vatre prosikću

Rulja zaleleče

Kosti bi da mi razvuku.

Sve tako po oštrici 

lutam.

Kad te zle igre zamore

Naslonim dlan na oko 

Kad tamo-

Bokori more.

A okna ćute 

i ni da maknu.

U sebi sama stradam.

Sljuštiti treba,

Pepelom zatreti 

Ove noći noć.

Mučno je ležati ovde,

Na međi sagorela

Na međi sledila.

Opet sam to učinila.

V. S. T.

NOĆNA SMENA

Opasnost, opasnost

Desilo se nešto u crvenim poljima

Odjednom smo izgubili strpljenje

Namah nas napustilo disanje.

Posmatramo se kroz noć

Očima ranjenog leoparda.

Pogrešno, pogrešno

Teče ova srčana reka,

Uvek napred.

Treba nam čudan usud

Da se tok izmeni;

Krene u svoj početak.

Dotakni moju prošlost, senko.

Zavoli je.

V. S. T. 

KUĆA OD OPEKE 1

Na preseku Sunca i nadanja
Snagom same čežnje 
U sebi izgradila sam 
Skroman dom;

Sada mirujem i
Strpljivo u njega slažem
Ogriske svake prećutane
Istine.

Nema tu mnogo oblika.
Jedan glineni čovek
Neka glinena deca
I nekoliko kredom iscrtanih
Galebova po zidovima.

Jednom će i oni poći
Srebrnoj noći u susret

Daleki, blistavi
I nemi.

V. S. T.

GRUZ I JA

Potrebno je mnogo truda

Da je pod prstima ne rastočiš

Kao krunicu pamuka.

Njene usne su japanske.

Neka bleda krv se nazire 

Pod sitnim, čajnim 

Pegicama.

Moj si čovek

Pečeno Sunce, 

Kako da ti ne bude muka.

Sve je to

Mleko i šećerni prah.

Zato ne daš dodir.

Umesto toga žvaćeš duvan.

Umesto toga sipaš dlanove 

Po bubnjevima.

Potrebno je mnogo truda

Da ne mrziš vijugavu šemu 

Moje kose i taman obruč

Zategnutog struka.

Ja sam sve od čega

Jedan pristojan begunac

Krči svoj put.

Strnjika i blato,

Ugriz i blud.

Zaista, potrebno jeste mnogo.

Sunce, konjakom fino 

Kamufliraš taj trud.

Pevaš ti o Gruziji

Ali sve bojiš mojim likom.

V.S. T.

JEZGRO

Bez opiranja, bez jeze

Pustili smo sneg unutra.

Hladnoće su proizvoljne.

Lutanja beskrajna.

A mi se više ne bojimo.

Od uha pa sve do boka

Razvlači se crveni put.

Dva plava nokta

Studeno se kotrljaju

Gore i dole, ravnomerno.

Pustili smo sneg unutra,

I mirno zastali

Zagledani u jezgro duše.

Đavo je tužno seo na prag

I kršio ruke.

V. S. T. 

GOLI OTOK

Samo ostrvo

I umesto mora krv

I to je sve.

V.S.T.

VREBAČI: STRADALA

Ne nestaj, dragocena...! 

Ulaziš često ranjava od pogleda i plavo se skupiš iza vidika. Dvosekle si prirode, dvoseklo ti i stradanje: Napolju velika, plamena, ovde od paučine satkana. Naša si kćer, svikla da gledaš dublje od opne, iza reči, kroz misli. Ne troše tebe jezici, uništava te prostog sveta prosta namera. Naša si, Stradala, pusta umna priroda. 

Posebno ti se predamo, smisao da nam očuvaš. Kroz dužice se korakom krivca do nutrine tvoje provlačimo, jer oporaviti treba, jer se trajati mora.

U tkivo zastore prišivamo.

Landarave damare voljom ojačamo.

Nad dušom strehe kujemo.

Hrabrimo tvoja svitanja, mrak da nam odagnaš.

Ne nestaj, dragocena.

V.S.T.

NEFELI

Nefeli, otvori oči.
Pod stopama ti buja more.
Nema više Kartagine, tvoja prošlost bledi na stubovima soli, mladost ti je obložena dubokim plavetnilom.
Ljubavnici odavno već pokloniše kosti morskom dnu; u njihovom prahu sad su udobno položene školjke, hobotnice i velike, neme ribe.
Voda ne pamti dodir ni mukle šaptaje.
Otvori oči, prelepa Nefeli, dan ti u samrtnom grču kuca na kapke i razmiče ti bore. U svakoj ti crti po šaka peska zastala.
Već ti niz kičmu sjaji krljušt, već između prstiju drhti razapeta koža. Kose su ti zelene i teške, mirišu na dokove i tugu mornara.
Iz postelje te uzalud podižu ljudi trenutka, samo im klizneš iz šaka i prospeš se u san.
Urliču već talasi, već se šum isprečio između sad i zauvek.

Nije to smrt, Nefeli.
Samo povratak u Kartaginu.

V.S.T.

VREBAČI: DREVNIK

Gde je nestala soba?
Ah, evo ga, pred nama, polje! Drevnik je opet došao po svoje, radujmo se, pružimo mu vidik.
Od svega na njemu, pamtimo samo dlan. Tu na tren spuštamo obraz jer naši su dani beskrajni, a srce željno predaha. Onda uzmaknemo i posmatramo ga. Širokim, pouzdanim dlanovima, Drevnik ljubi zemlju. Ta mu se zemlja raduje i rađa obilne plodove, nadojene suncem. Mi mirujemo, tlo se podaje, on strpljivo pognut obilazi aleje, uklanja korov, čuva lepe i skladne tvorevine. 
Kad se zamori, prostremo mu grubi ćilim i bdimo nad njim, usnulim. Sanja jasno, čvrsto, snom u kom je ptica ptica, kamen kamen, on uvek on i ničeg niti manjka niti ima previše. 
Budi se, bez odlaganja ustane, bez pozdrava ode, i niko mu ne zamera.


V. s.T.

VREBAČI: BREZIK

Kroz ključaonicu pogled vezujemo za Čoveka Koji Se Tek Vratio. Deluje malaksalo i sivo, čelom mu se nevesele bore urezale sve do kosti. Zaključujemo, desio mu se kraj. U predelima srca nema dešavanja, prozori bez zavesa ne otkrivaju nikakvu novu svetlost, ispod grkljana pa sve do pupka beležimo samo betonski okean.
Ranije su tuda nicale vitke breze, treptali smo brzo pred tim nežnim drhtanjem, uvek neka neočekivanja strujanja duše, uvek beline i odbljesci.
(šapatom: Kako smo dozvolili da mladost Objekta zgasne između dva posmatranja?)
Njega iznuruje plamen koji drhti, to i osuda. Velikom, vlažnom krpom briše sa dlanova otiske njene čežnje. Čovek je dugo bio hrabar, istrajavao je, borio se za ideal lepote i ljubavi. Pratili smo ga na posao, pratili po samoposlugama, tapšali po ramenu i hrabrili svetlost koja je pulsirala njegovim abdomenom. Posustao je greškom nas, zadremalih vrebača, smanjio se i odustao. 
Sutra će već oteći i ta priča, količina očaja će se smanjiti, nećemo jasno videti talasanje, oduzeće nam se još jedna prilika sreće. 
(A toliko smo, toliko voleli taj brezik...!)

V. S. T.