VREBAČI: BREZIK

Kroz ključaonicu pogled vezujemo za Čoveka Koji Se Tek Vratio. Deluje malaksalo i sivo, čelom mu se nevesele bore urezale sve do kosti. Zaključujemo, desio mu se kraj. U predelima srca nema dešavanja, prozori bez zavesa ne otkrivaju nikakvu novu svetlost, ispod grkljana pa sve do pupka beležimo samo betonski okean.
Ranije su tuda nicale vitke breze, treptali smo brzo pred tim nežnim drhtanjem, uvek neka neočekivanja strujanja duše, uvek beline i odbljesci.
(šapatom: Kako smo dozvolili da mladost Objekta zgasne između dva posmatranja?)
Njega iznuruje plamen koji drhti, to i osuda. Velikom, vlažnom krpom briše sa dlanova otiske njene čežnje. Čovek je dugo bio hrabar, istrajavao je, borio se za ideal lepote i ljubavi. Pratili smo ga na posao, pratili po samoposlugama, tapšali po ramenu i hrabrili svetlost koja je pulsirala njegovim abdomenom. Posustao je greškom nas, zadremalih vrebača, smanjio se i odustao. 
Sutra će već oteći i ta priča, količina očaja će se smanjiti, nećemo jasno videti talasanje, oduzeće nam se još jedna prilika sreće. 
(A toliko smo, toliko voleli taj brezik...!)

V. S. T.