Prezrelo voće ispušta trom i lepljiv mrak.
Drveni sto pun ožiljaka muklo stenje, prljavo posuđe
beznadežno rasuto cvili.
Čovek ne
postoji u tom prostoru, zrak nije obeležen njegovim disanjem, prostor ne odaje
nikakvu ljudsku dinamiku.
Vreme bora predmete, oni su zaboravili na
dodir, prošlost ih nežnom skramom davi.
Materija postaje obezličena, ograđenost
prostora gubi smisao.
Gledaoci čuju
ništa, u njihovim očima nema vidika, između prstiju nedodir razvlači paučinu.
Ideja je uništenje, bez cilja, bez energije,
neprisustvom. Gledaocima blede konture, zavesa pada, režiser sedi nigde i tapše
u sebi.
V. S. T.
No comments:
Post a Comment