Ne nestaj, dragocena...!
Ulaziš često ranjava od pogleda i plavo se skupiš iza vidika. Dvosekle si prirode, dvoseklo ti i stradanje: Napolju velika, plamena, ovde od paučine satkana. Naša si kćer, svikla da gledaš dublje od opne, iza reči, kroz misli. Ne troše tebe jezici, uništava te prostog sveta prosta namera. Naša si, Stradala, pusta umna priroda.
Posebno ti se predamo, smisao da nam očuvaš. Kroz dužice se korakom krivca do nutrine tvoje provlačimo, jer oporaviti treba, jer se trajati mora.
U tkivo zastore prišivamo.
Landarave damare voljom ojačamo.
Nad dušom strehe kujemo.
Hrabrimo tvoja svitanja, mrak da nam odagnaš.
Ne nestaj, dragocena.
V.S.T.
No comments:
Post a Comment