Nefeli, otvori oči.
Pod stopama ti buja more.
Nema više Kartagine, tvoja prošlost bledi na stubovima soli, mladost ti je obložena dubokim plavetnilom.
Ljubavnici odavno već pokloniše kosti morskom dnu; u njihovom prahu sad su udobno položene školjke, hobotnice i velike, neme ribe.
Voda ne pamti dodir ni mukle šaptaje.
Otvori oči, prelepa Nefeli, dan ti u samrtnom grču kuca na kapke i razmiče ti bore. U svakoj ti crti po šaka peska zastala.
Već ti niz kičmu sjaji krljušt, već između prstiju drhti razapeta koža. Kose su ti zelene i teške, mirišu na dokove i tugu mornara.
Iz postelje te uzalud podižu ljudi trenutka, samo im klizneš iz šaka i prospeš se u san.
Urliču već talasi, već se šum isprečio između sad i zauvek.
Nije to smrt, Nefeli.
Samo povratak u Kartaginu.
V.S.T.
No comments:
Post a Comment