Gde je nestala soba?
Ah, evo ga, pred nama, polje! Drevnik je opet došao po svoje, radujmo se, pružimo mu vidik.
Od svega na njemu, pamtimo samo dlan. Tu na tren spuštamo obraz jer naši su dani beskrajni, a srce željno predaha. Onda uzmaknemo i posmatramo ga. Širokim, pouzdanim dlanovima, Drevnik ljubi zemlju. Ta mu se zemlja raduje i rađa obilne plodove, nadojene suncem. Mi mirujemo, tlo se podaje, on strpljivo pognut obilazi aleje, uklanja korov, čuva lepe i skladne tvorevine.
Kad se zamori, prostremo mu grubi ćilim i bdimo nad njim, usnulim. Sanja jasno, čvrsto, snom u kom je ptica ptica, kamen kamen, on uvek on i ničeg niti manjka niti ima previše.
Budi se, bez odlaganja ustane, bez pozdrava ode, i niko mu ne zamera.
V. s.T.
No comments:
Post a Comment